Када се свет убрзао – Прва индустријска револуција

Изложба, чији је аутор Милан Вуковић, кустос Музеја науке и технике, представља технолошка достигнућа прве индустријске револуције кроз предмете и макете из Музеја науке и технике, Народног музеја Лесковац, Железничког музеја, Етнографског музеја, Збирке минерала и стена Рударско – геолошког факултета Универзитета у Београду и HBIS Group Serbia.

Прва индустријска револуција у Европи и појава њених технолошких иновација у Србији

Прва индустријска револуција трајала је приближно од друге половине XВИИИ века до средине XИX века. Њеним почетком се обично сматра 1769. година, када је Џејмс Ват добио патент за усавршену парну машину, а за завршетак се често узима развитак железничких пруга који је уследио у деценијама након 1825. године. Ипак, поједине иновације које с правом повезујемо са овом револуцијом настајале су и пре тог периода.Ова револуција, коју многи економисти сматрају и једином правом револуцијом у историје економског развоја, започела је у Великој Британији. Земља са бројним колонијама имала је приступ великим количинама сировина и отворена тржишта за пласман готових производа, чиме је развијала своју економију и поспешивала индустријализацију. Истовремено, пораст становништва обезбедио је довољно радне снаге за новоотворене фабрике. Индустријализација се потом проширила и на друге европске земље. Суштина индустријске револуције огледа се у преласку са ручне на машинску производњу, са пољопривредне економије на индустријску и са локалне на глобалну размену робе и идеја. Велики утицај имала је и на развој саобраћаја захваљујући примени парне локомотиве и пароброда. Последице индустријске револуције су биле далекосежне – економске, друштвене, културне и демографске. Фабрике су најчешће грађене у градовима, што је подстакло масовну сеобу становништва из села у урбана подручја (урбанизацију). Временом је оформљена нова друштвена класа – радничка, док су индустријалци, власници фабрика, чинили нову класу богаташа.
Техничке иновације биле су кључ за превазилажење дотадашњих занатских и мануфактурних метода производње. Иноватори и изумитељи XВИИИ и почетка XИX века, углавном веште занатлије, на основу постојећих научних сазнања иискуства својих претходника, развијали су нове машине погодне за масовну производњу. Иако је снага паре била позната још у антици, тек у XВИИИ веку добија ширу примену. Џејмс Ват је 1769. године усавршио парну машину до нивоа који је омогућио њену примену у фабрикама, а касније и у саобраћају – у првој парној локомотиви (1804) и првом успешном пароброду (1807). Да би се изградили километри железничких пруга и достигнућа у металургији, попут обраде гвожђа, морала су бити технички развијена и доведена до високог степена усавршености. За развој ових достигнућа су најзаслужнији Абрахам Дарби И, који је почетком XВИИИ века увео употребу кокса уместо дрвеног угља за топљењегвожђа у високим пећима (1709), чиме се постизала виша температура и Хенри Корт, који је осамдесетих година XВИИИ века усавршио поступак пудловања (1784) – добијања кованог гвожђа бољег квалитета.

У текстилној индустрији најважнији су доприноси Џона Кеја, чија је иновација летећи чунак (1733) знатно убрзала процес ткања и тиме условила већу потражњу предива. То је подстакло развој предионичких машина и Ричарда Аркрајта конструктора водене предилице (1769), прве машине за предење која је користила енергију воде, а касније и паре. Аркрајт је организовао фабричку производњу и сматра се једним од оснивача модерне фабричке индустрије.
Технолошка достигнућа Прве индустријске револуције стигле су на територију данашње Србије тек по њеном завршетку. Један од разлога за то је свакако тај што је у време почетака револуције територија Србије јужно од Саве и Дунава била под Османским царством, које није препознало значај ових достигнућа и није подстицало технички напредак. Са друге стране, ни крајеви који су били под Хабзбуршком монархијом нису бележили рану примену техничких достигнућа.Илустративан пример представља чињеница да је прва парна машина ушла у употребу у Кнежевини Србији, за потребе мале тополивнице на Врачару у Београду изграђене 1848. године, осам деценија након што је Џејмсу Вату одобренпатент. Прва пруга на територији данашње Србије пуштена је 1856. године у Банату (од Јасенова до Беле Цркве). У Кнежевини Србији један од првих организованих текстилних погона представља „Правитељствена чохара“ у Топчидеру, основана 1852. године.
Са новим изумима и иновацијама дошло је до технолошког напретка, развоја трговине и саобраћаја, развоја нових занимаља и економског раста. Схватање значаја техничких иновација и њихово постепено усвајање отворили су путеве који ће бити настављени током Друге и наредних индустријских револуција.