апр 2 2025 - апр 2 2025

Друштво без прошлости је друштво без будућности

Date
  • апр 2 2025 - апр 2 2025

Location

„Кретање у отвореном пољу знања – у најширем смислу – отвара простор дискусије, па тако и ми, посредством уметности, покушавамо да представимо могуће просторе будућности узевши у обзир оно што су нам некадашњи ’весници будућег’ – оставили“

Разговарао: Ђорђе Петровић

Скривен иза стамбених комплекса на Дорћолу, уз саму обалу Дунава, налази се један од најзанимљивијих остатака београдске индустријске прошлости – бивша термоелектрана „Снага и светлост“. Ова монументална бетонска грађевина, поред које се простире џиновски челични храм, подигнута је у међуратном периоду, а некада је снабдевала електричном енергијом велики део Београда. Иако је 2012. године проглашена за споменик културе, комплекс и даље стоји запуштен, окружен дивљим растињем. Иако су постојале иницијативе да се простор преуреди у културни центар или музеј, термоелектрана и даље чека своју нову улогу у урбаном пејзажу нашег главног града.

Како би истражио иновативне и интердисциплинарне приступе у промоцији очувања и заштите непокретне културне баштине, међународни пројекат FASIH (Future Art Science Industrial Heritage), којим координира Центар за промоцију науке, расписао је јавни позив за уметнике и истраживаче. Један од добитника овог позива је пројекат За Снагу и светлост – кратка историја будућности, у продукцији Музеја науке и технике из Београда, који уз помоћ новомедијских уметничких приступа и савремене технологије истражује индустријско наслеђе некадашње термоелекране „Снага и светлост“. Овај рад посетиоци ће моћи да виде на изложби ФАСИХ пројеката, која ће 22. маја бити отворена управо у Музеју науке и технике.

Ауторски тим #no_sleepers, који потписује пројекат За Снагу и светлост – кратка историја будућности, чине Марко Весић, композитор и докторанд Факултета музичке уметности у Београду, чији се стваралачки рад креће на размеђи савремене уметничке и примењене музике, поезије и постконцептуалних уметничких пракси; Ирена Павловић, архитекткиња и сценографкиња, која кроз рад у области новомедијских уметности спаја просторни дизајн са визуелним истраживањем; и Зорана Милићевић, сликарка и докторанткиња Факултета ликовних уметности у Београду, награђивана уметница која је излагала на више групних и самосталних изложби у земљи и иностранству.

Са #no_sleepers  тимом разговарали смо о пројекту За Снагу и светлост – кратка историја будућности, значају очувања индустријског наслеђа и улози уметности у том процесу.

Ваш пројекат За Снагу и светлост – кратка историја будућности замишљен је као интегрално искуство које подразумева и просторне и аудио-визуелне инсталације. Можете ли да нам кажете нешто више о овом пројекту?

Према речима познатог теоретичара уметности, Николаса Буриоа, јединица савремене уметности више није сингуларно дело, већ – читава поставка! У том смислу, идеја је да кроз „изложбу у изложби“ пружимо лабораторијско искуство које обухвата уметничку транспозицију индустријског наслеђа, његову историјску перспективу, као и нови поглед на старе и, занимљиво, нове материјале употребљене у уметничком процесу. Стога, кретање од аналогног ка дигиталног представља својеврсни историјски запис или траг о томе како размишљамо о индустријском наслеђу, али и којим средствима посредујемо стварност коју желимо да (ре)креирамо – од слике и инсталације, преко звука, до видео-материјала и документарног материјала.

Како сте дошли на идеју да се као тим окупите и реализујете овако комплексну уметничку поставку?

Чини се да је дружење и размена идеја (паметних и… оних мање паметних!) прилично успешна комбинација! Када смо, игром случаја, на Инстаграму наишли на пост о конкурсу, остало је само да се пријавимо, а будући да добро ослушкујемо уметничке сензибилитете једни других, идеје су органски конструисале оно што ћете имати прилику да видите и – чујете! Важна ствар, али не и дисклејмер: организациони и стваралачки адхокизам увек је забаван, али суштински прогрес стварамо кроз сопствена поља експертизе у синергији целине!

 

Можете ли да нам опишете како је текао истраживачки поступак и процес стварања рада?

„Празан простор“ случајних разговора, од када смо прочитали конкурсну документацију до тренутка када смо написали пријаву, био је од пресудног значаја за наш рад; мањи део био је посвећен историјском у односу на уметничко истраживање наслеђа термоелектране, док су нам (су)луде идеје о томе шта бисмо урадили падале на памет и ван дружења – што је процес инкубације идеја прогласило успешним! Рад на пројекту подразумева заједничке процесе (цртамо, размишљамо, дискутујемо, размењујемо, конструишемо, па и ћутимо – премда ређе!), али и одласке на локацију који нас посебно инспиришу: признајемо, није се догодила посета која се није завршила фото-сешном, а велику захвалност, током хладних дана прошле године, посебно дугујемо господину из обезбеђења који би нас увек понудио доручком… и вицевима за добро јутро!

На слиици: Марко Весић, Ирена Павловић, Зорана Милићевић

 

За израду пројекта користићете и биоматеријале. Шта таквим приступом желите да поручите? Због чега је он важан у једном оваквом уметничком подухвату?

Поред тога што показују извесне естетске квалитете и репрезентују креативни потенцијал природе, у свој њеној индетерминистичкој природи, њима желимо да укажемо на важност одрживих екосистема, могућем практичном омасовљењу ових материјала у техничкој, односно архитектонској употреби, али и „природну“ склоност да на захтеве очувања животне средине одговоримо њој инхерентним, органским средствима. Ух, пуно природе у претходној реченици, али једно је извесно – биоматеријали више нису ексклузивитет резервисан за простор галерије, већ један од зупчаника у машини којом се боримо за (одрживу) будућност!

 

Посебан део ваше поставке чиниће видео-инсталација. Која је њена функција у целокупном искуству и шта ће на њој посетиоци моћи да виде?

Идеја видео-инсталације је да кадрира и визуелно посредује одређене елементе простора термоелектране како би од класично архитектонског простора, визуелном деконструкцијом, начинио полигон естетског истраживања; његов основни концепт је рециклажа чулности у ширем смислу, али и материјала, који у процесу „пропадања“ постају документ о наслеђу – заједно са звуком који интегрише прошло, будуће и садашње време кроз (ре)конструкцију чулне матрице термоелектране и њену уметничку транспозицију.

Судбина некадашње термоелектране „Снага и светлост“ још је неизвесна. Какву би намену, према мишљењу вашег тима, она требало да добије? И какву би улогу ваш рад могао потенцијално да одигра у њеном очувању?

Између „јесте“ и „треба“, односно индикативних судова, увек стоји вредносни систем. У том смислу, мислимо да би било корисно да локална заједница, заједно са стручњацима у области, делиберативним процесима одлучи какву би пренамену објекат могао да има. Несумњиво, на месту термоелектране „Снага и светлост“ било би интересантно видети диско-клуб колико и урбану катедралу или уметнички павиљон, а можда и музејски простор. Ипак, наш допринос свему томе мало је скромнији и огледа се у промишљању о простору – посматрач изложбе је, спрам свега што ћемо пружити, добродошао да размисли о пренамени и техничким аспектима простора, а његово грађанско деловање остављамо приватној одлуци заинтересованих – охрабрујући их у таквом подухвату!

 

Ваш тим чине свестрани уметници чија се интересовања крећу на раскршћу различитих дисциплина, међу којима се налази и архитектура. Како ви, као један интердисциплинаран тим, гледате на важност очувања индустријског наслеђа? Шта оно за вас представља?

Очување индустријског наслеђа не рефлектује само уметничку свест о простору или прилагођавању „старих“ ствари потребама „новог“ доба, већ – и пре свега! – спремност друштва да стане у одбрану историје; девиза да је „друштво без прошлости уједно и друштво без будућности“ овде се чини сасвим логичном и оправданом, а то понајвише има везе са онима који ће тек учествовати у прогресу цивилизације. Кретање у отвореном пољу знања – у најширем смислу – отвара простор дискусије, па тако и ми, посредством уметности, покушавамо да представимо могуће просторе будућности узевши у обзир оно што су нам некадашњи „весници будућег“ – оставили!

уторак - недеља 11-18ч

300 динара – појединачна карта 500 динара – породична карта

Музеј науке и технике Скендербегова 51 11158 Београд (Градски превоз: трамваји 2, 5, 10, аутобуси 26, 79)