„Наша метода – комбинација дигиталне архивистике, QР кодова и мултимедијалних садржаја – може послужити као модел за очување других индустријских локалитета. Свака локација овог типа има неку своју причу и захтијева специфичан приступ, али темељни принцип остаје исти: индустријска прошлост може се реинтерпретирати кроз сувремене технологије како би била доступна новим генерацијама“
Разговарао: Ђорђе Петровић
Дубоко урезана у индустријску и урбану прошлост Ријеке, Хартера је место где се историја не заборавља лако – чак ни када је обрасла у коров и тишину. Смештена тик уз обалу Рјечине, некадашња Творница папира, основана још 1821. године, била је пионир технолошког развоја у региону – позната, између осталог, по томе што је у њој прорадила прва парна машина на Балкану. Готово два века производила је папир изузетног квалитета, који је проналазио пут до купаца широм света. Данас, готово двадесет година након затварања, судбина овог простора и даље остаје неизвесна.
Како би истражио иновативне и интердисциплинарне приступе у промоцији очувања и заштите непокретне културне баштине, међународни пројекат FASIH (Future Art Science Industrial Heritage), којим координира Центар за промоцију науке, расписао је јавни позив за уметнике и истраживаче. Један од добитника овог позива је пројекат Дигитална Хартера – у продукцији Свеучилишта у Ријеци и ријечке Академије примјењених умјетности – који уз помоћ савремене технологије и мултимедијалног приповедања истражује индустријско наслеђе и оживљава историју некадашње Творнице папира Ријека. Овај рад посетиоци ће моћи да виде на изложби ФАСИХ пројеката, која ће 10. јуна бити отворена у Вијећници Академије примјењених умјетности у Ријеци.
Ауторски тим Колектив ХАРТ АРТ, који потписује пројекат Дигитална Хартера, чине Марија Конфић, уметница која кроз сликарске, графичке и дигиталне медије истражује естетику и идеализацију стварности, ослањајући се на филозофске и социолошке теме; Ениа Козарић, уметница чији радови у области сликарства, графике, фотографије и анимације призивају осећај магичног и мистичног, остављајући простор за личну интерпретацију; и Ана Марија Лончар, визуелна уметница у чијем раду се укрштају илустрација, стрип и дигитална уметност, с богатим искуством у индустрији видео-игара. Активна је учесница културне сцене и организаторка уметничких догађања.
Са чланицама Колектива ХАРТ АРТ разговарали смо о пројекту Дигитална Хартера, новомедијском приступу оживљавања индустријског наслеђа, као и о сложеном процесу истраживања и креативне обраде меморије једног простора.
Како је настала идеја за уметнички пројекат Дигитална Хартера?
Идеја се родила у склопу натјечаја за ФАСИХ, у којем се фокус ставља на дигиталну ревитализацију индустријске баштине. С обзиром на то да је Хартера један од најважнијих индустријских локалитета у Ријеци, било је логично обухватити је унутар овог пројекта. Но, осим формалног оквира натјечаја, оно што нас је додатно инспирирало јест слојевитост приче Хартере – од раздобља њене изградње и просперитета, до њезина гашења и данашње напуштености. У њој се преламају различити хисторијски периоди, радничке приче, економске промјене и културни феномени. Тај спој физичког простора и колективног сјећања потакнуо нас је да истражимо како сувремена технологија може допринијети очувању оваквих мјеста и учинити их поновно доступнима јавности.
На који начин користите QР технологију у свом раду и како она доприноси интерактивности и приступачности историјских података?
QР кодови постају мост између прошлости и садашњости, повезујући дигитални свијет с физичким простором Хартере. На одређеним кључним локацијама у Хартери биће постављени стикери с QР кодовима који ће омогућити посјетитељима да путем својих мобилних уређаја приступе архивским материјалима, звучним записима свједочанстава бивших радника и визуалним реконструкцијама некадашњег изгледа творнице. На тај начин, индустријска баштина не остаје само пасивни остатак прошлих времена, већ постаје интерактивна, жива архива доступна свима. Ова метода омогућује брзо, лако и интуитивно повезивање публике с повијесним садржајем, без потребе за додатном инфраструктуром.
Како сте долазиле до архивских материјала, контаката бивших радника и других извора информација?
Истраживачки процес започео је кроз особне контакте, препоруке и усмено преношење информација. У разговору с локалним заједницама, бившим радницима и стручњацима, дошли смо до вриједних материјала, особних прича и докумената који су нам помогли да сложимо ширу слику о Хартери. Осим тога, обилазак саме локације омогућио нам је да документирамо њено тренутно стање, забиљежимо атмосферу простора и мапирамо кључне точке на којима ћемо поставити QР кодове. Такођер, користили смо архивске изворе, старе фотографије и видео-записе како бисмо реконструирали повијесни изглед и функцију творнице.
Комбиновале сте различите уметничке методе (анимација, аудио-записи, видео) како бисте оживели прошлост Хартере. Шта сте тиме хтели да постигнете?
Покушале смо визуализирати Хартеру кроз спој документарних и умјетничких приступа. Коришћењем фотографије настојимо оживјети њену прошлост и приказати њене трансформације кроз вријеме, док аудио-записи радника доносе аутентичне приче из прве руке. Видео-материјали комбинирају архивске снимке и нове снимке данашњег стања простора, стварајући контраст између некадашњег индустријског гиганта и садашње рушевине. Тај контраст није нужно песимистичан – кроз умјетничке интерпретације покушавамо истражити потенцијале оваквих простора и њихов симболички значај.
Хартера је имала кључну улогу у привредном и друштвеном развоју Ријеке. Како бисте описали њен значај за локалну заједницу?
Утјецај Хартере на Ријеку готово је немјерљив. Творница није била само господарски покретач, већ и друштвено-културни феномен. Генерације радника провеле су животе унутар њезиних зидова, а многе обитељи у Ријеци имале су некога тко је радио управо у Хартери. Осим тога, простор творнице касније је постао средиште алтернативне културне сцене, понајвише кроз фестивале, чиме је додатно обликовао урбану и глазбену сцену града.
Како видите Хартеру данас – као симбол индустријске прошлости, простор креативних могућности или нешто треће?
Хартера је вишедимензионалан простор – она је истовремено симбол индустријске прошлости, али и простор с огромним креативним потенцијалом. Њена садашња запуштеност не значи нужно крај, већ може бити позив на реинтерпретацију. Она може бити и простор сјећања, и мјесто иновације, и умјетнички полигон. Наша интерпретација нагиње управо тој идеји – Хартера као динамичан простор који не престаје причати своју причу, већ се само мијењају начини на које је слушамо.
Колико је дигитализација и употреба нових медија важна за очување индустријског наслеђа у савременом друштву?
Дигитализација је нужан алат у очувању индустријске баштине, јер омогућује да информације остану доступне унаточ физичкој пропасти простора. Наша метода – комбинација дигиталне архивистике, QР кодова и мултимедијалних садржаја – може послужити као модел за очување других индустријских локалитета. Свака локација овог типа има неку своју причу и захтијева специфичан приступ, али темељни принцип остаје исти: индустријска прошлост може се реинтерпретирати кроз сувремене технологије како би била доступна новим генерацијама.
