„Термоцентрала ’Снага и светлост’ је за мене простор тишине који носи трагове некадашње индустријске моћи, али и пример места које, ишчупано из своје изворне функције, постаје отворено поље за нова значења. Њен губитак сврхе не доживљавам као крај, већ као потенцијал за трансформацију у простор који повезује наслеђе, науку, савремени уметнички израз и друштвени дијалог“
Разговарао: Ђорђе Петровић
На месту где се Дорћол спушта према реци, тик уз Дунав, иза густе вегетације и ограда, крије се заборављен индустријски комплекс који је некада био срце енергетског развоја Београда – термоелектрана „Снага и светлост“. Подигнута тридесетих година прошлог века, ова зграда у модернистичком стилу била је симбол технолошког напретка и један од првих озбиљних корака у електрификацији града. Данас, уместо буке машина и светлости рефлектора, простором влада тишина, коју повремено прекида цвркут птица и лавеж паса, који су се ту населили. Иако је још пре више од деценије проглашена за споменик културе, судбина ове импозантне грађевине остаје неизвесна, а њени потенцијали – културни, образовни и уметнички – тек треба да буду осмишљени и искоришћени.
Како би истражио иновативне и интердисциплинарне приступе у промоцији очувања и заштите непокретне културне баштине, међународни пројекат FASIH (Future Art Science Industrial Heritage), којим координира Центар за промоцију науке, расписао је јавни позив за уметнике и истраживаче. Један од добитника овог позива је пројекат Енергија прошлости, визија будућности, у продукцији Музеја науке и технике из Београда, који уз помоћ мултимедијалног уметничког приступа и савремене технологије истражује индустријско наслеђе некадашње термоцентрале „Снага и светлост“. Овај рад посетиоци ће моћи да виде на изложби ФАСИХ пројеката, која ће 22. маја бити отворена управо у Музеју науке и технике.
Аутор пројекта је Сањин Ћоровић, дигитални уметник који се бави продукцијом, техничком реализацијом, сценографијом и визуелним изразом у најширем смислу. Током каријере учествовао је у реализацији неких од највећих светских продукција, укључујући наступе уметника попут Роџера Вотерса, Жан-Мишела Жара и музичког бенда Мјуз. Гостујући је предавач на Институту САЕ у Београду, где предаје о темама употребе светла и видео-технологија у live продукцијама.
Са Ћоровићем смо разговарали о идеји и развоју пројекта Енергија прошлости, визија будућности, начину на који кроз уметност, науку и технологију реинтерпретира наслеђе термоелектране „Снага и светлост“, као и о изазовима, сарадњама и порукама које носи овај мултимедијални рад.
Како сте дошли на идеју за овај пројекат?
Идеја за пројекат Енергија прошлости, визија будућности произашла је из моје дугогодишње фасцинације феноменом времена и технологијом. Термоелектрана „Снага и светлост“ ме је заинтересовала као симбол једног индустријског, модернистичког доба које је обликовало град и свакодневицу многих генерација, а данас је у опасности да падне у заборав. Инспирацију сам пронашао у контрасту између напуштености простора и његове некадашње функционалности и моћи — електрана је дословно производила енергију, али и метафорички представљала покретачку снагу развоја.
Овај пројекат је уједно и логичан наставак мог мастер рада у коме истражујем како дигитална уметност може утицати на људску перцепцију времена. Интерактивни елементи инсталације подстичу публику да постане свесна свог присуства у времену и простору. Тиме се отвара могућност за рефлексију о односу између меморије, имагинације и садашњости, што је у основи мог истраживања о времену као субјективном и доживљеном, а не искључиво линеарном феномену.
Шта посетиоци могу да очекују од овог мултимедијалног дела?
Посетиоци могу очекивати интерактивно искуство које спаја уметност, науку и технологију, позивајући их да сопственим присуством истражују вишеслојне димензије електране. Када нема никога испред инсталације, дело остаје апстрактно и фрагментарно, остављајући простор за интерпретацију и знатижељу. Тек присуством и покретима посетилаца рад постаје динамичан, откривајући слојеве који се стално мењају и преплићу – од прошлости и садашњости, па све до замишљених будућих сценарија.
Уметнички приступ огледа се у концепту и естетици интерактивног приказа, стварајући амбијентално искуство које подстиче рефлексију о простору, времену и пролазности. У свом раду се водим мишљу Марсела Дишана који је сматрао да уметничко дело не завршава аутор, већ посматрач. Сваки посетилац уноси сопствену перспективу, постајући део креативног процеса и „довршавајући“ дело на јединствен начин. Његово искуство и реакције додају нови слој тумачења у цео процес.
Научни аспект пројекта изражен је кроз коришћење прецизне технологије ЛиДАР скенирања објекта, чиме се документује и анализира постојеће стање електране, омогућавајући истовремено очување њене аутентичне структуре и разумевање промена кроз време.
Технолошка компонента подразумева примену дигиталних технологија попут разних софтвера, сензора, камера и сл., који омогућавају динамичну и непосредну интеракцију између посетилаца и самог рада. Управо комбинација ових елемената резултује уметничким делом које истражује сложен однос између људи, простора и различитих временских димензија, бришући границе између науке, уметности и технологије.
Пројекат укључује сарадњу са архитектом Андрејом Мишићем и композиторком Аном Крстајић. Како је ова интердисциплинарна сарадња обликовала коначни резултат?
Сарадња са архитектом Андрејом Мишићем и композиторком Аном Крстајић допринела је томе да пројекат прерасте у истински интердисциплинарни рад у коме се просторни, звучни и визуелни елементи међусобно допуњују. Андреј се још током мастер студија на Политехничком универзитету у Милану бавио ревитализацијом електране „Снага и светлост“, предлажући њену пренамену у Институт – Музеј Николе Тесле. Његово познавање архитектуре објекта, као и шири поглед на потенцијал простора као места културе, били су кључни за обликовање приказа могуће будућности објекта.
Ана је једна од наших најталентованијих композиторки младе генерације, чији рад добро познајем и изузетно ценим. Из тих разлога од самог почетка нисам имао дилему коме бих указао поверење за овај сегмент пројекта. Она је кроз свој музички језик унела атмосферу која не илуструје простор, већ га продубљује — користећи звук да се обрати емоцијама посетилаца и прошири њихов доживљај инсталације. Њен рад доприноси стварању амбијента који позива на контемплацију и интроспекцију.
Коначни резултат представља складно прожимање просторних, звучних и визуелних елемената, које се заокружује кроз лично искуство сваког посетиоца.
Ваш рад је реализован уз помоћ ЛиДАР технологије, 3Д софтвера и сложених мултимедијалних ефеката. Због чега сте се определили за ове приступе и технологије?
Одабир технологија проистекао је из саме природе теме којом се бавим — односом између времена, простора и човека. ЛиДАР ми је омогућио да прецизно документујем архитектуру електране, али и да је деконструишем и поново изградим у дигиталном простору. Та реконструкција није верна реплика стварности, већ интерпретација која је субјективна и естетски обликована.
3Д софтвери, алати за програмирање, видео-монтажу и анимацију омогућавају ми да материјализујем апстрактне појмове попут протока времена, фрагментације сећања, или визије будућности и да их преточим у визуелно искуство које не мора да се рационално разуме, већ се осећа.
Какву димензију овом делу даје његова интерактивност?
Интерактивност је, као и у већини мојих радова, кључни елемент. Она уноси димензију непосредности и непредвидивости — рад не постоји без присуства, не активира се без покрета, и мења се у зависности од тога ко му приступа и како. Посетилац није пасивни посматрач, већ активни учесник (перформер) који својим телом и покретима открива и формира рад, чиме постаје његов саставни део. На тај начин, инсталација се не завршава у самом чину креирања, већ се изнова ствара у сваком тренутку њеног доживљавања.
У томе лежи и симболика самог рада — његово значење се не налази у форми, већ у односима које успоставља са простором, временом и присуством, док се у сваком доживљају изнова рађа и нестаје, попут самог тока времена који покушава да обухвати.
Како је изгледао истраживачки поступак? Са каквим сте се изазовима суочавали приликом реализације пројекта?
Истраживачки поступак започео је прикупљањем архивске грађе и техничких података о термоелектрани, извиђањем локације, али и ширим контекстом њеног историјског и урбаног значаја. Паралелно сам развијао уметнички концепт кроз скице и дигиталне експерименте, како бих пронашао визуелни језик који може да пренесе сложеност теме времена, присуства и заборава.
Користио сам ЛиДАР скенове и фотограметрију да бих прецизно документовао архитектуру објекта, а затим сам те податке деконструисао кроз софтверску обраду. Овде се посебно морам захвалити господину Марку Алексићу из фирме Аyако Студио, који се потрудио да ми обезбеди ЛиДАР скенове засебних целина објекта. Уз њих сам обрађивао сегменте Андрејовог мастер рада и прилагођавао их инсталацији. Последњи део је била адаптација различитих материјала које сам забележио приликом посете локацији.
У процесу ми је било важно да развијем скице које ће визуелно приближити атмосферу рада, како би Ана имала материјал који је може инспирисати у њеном композиторском приступу. Због тога је звук настао касније у процесу, када је визуелни ток већ био јасно постављен. Тако је музика настала као одговор на слику — не да је прати, већ да је надогради.
Један од главних изазова био је балансирање између прецизности и апстракције. Желео сам да задржим препознатљивост простора, а да истовремено омогућим уметничку интерпретацију која не остаје везана за дословност. Технички изазови су укључивали рад са комплексним 3Д структурама, оптимизацију садржаја за real-time приказ и интеграцију са камером/сензором.
Можда је највећи изазов био како обликовати време, како дати форму нечему што стално измиче. Тај изазов није решен, већ је постао део рада.
Пројекат се бави прошлошћу, садашњошћу и будућношћу индустријског наслеђа термоцентрале „Снага и светлост“. Шта оно за вас представља и какву поруку желите да пошаљете о могућностима ревитализације овог простора?
Термоцентрала „Снага и светлост“ је за мене простор тишине који носи трагове некадашње индустријске моћи, али и пример места које, ишчупано из своје изворне функције, постаје отворено поље за нова значења. Њен губитак сврхе не доживљавам као крај, већ као потенцијал за трансформацију у простор који повезује наслеђе, науку, савремени уметнички израз и друштвени дијалог.
Андреј је у свом раду предлагао пренамену електране у Институт – Музеј Николе Тесле. Ова идеја ми је послужила као референтна тачка за промишљање савремених функција оваквих простора. Институт такве типологије не обухвата само музејски наратив, већ и едукативни и продукцијски оквир са центром за младе таленте, информатичким сегментом и више галеријских простора намењених уметницима и културним дешавањима.
Ревитализација индустријског наслеђа у овом контексту не значи пуко обнављање физичке структуре, већ враћање смисла и друштвене функције простору. Сматрам да би одговорно друштво требало да препознаје наслеђе не као терет прошлости, већ као активан ресурс будућности.
На који начин уметност може допринети новом сагледавању и вредновању индустријског наслеђа у савременом друштву?
Уметност има способност да простору врати присутност, посебно оним местима која су изашла из свакодневног тока, попут индустријског наслеђа. Уместо да га посматра из носталгије или кроз документарно сећање, уметност га претвара у простор искуства, у нешто живо и доступно новим интерпретацијама.
На тај начин, уметност делује као мост између прошлог и могућег, омогућавајући нам да ове просторе сагледамо другачије, не као затворене фрагменте историје, већ као тачке сусрета, учења и дијалога.
То нису остаци једног система, већ потенцијални носиоци нових значења и друштвених функција.
