back to top
Image Alt

Koncept

 „Neusklađenost između naše prirodne ljudske osetljivosti i eksponencijalno rastuće snage tehnologije otvara vrata masovnoj ekstrakciji i monetizaciji naših misli, emocija i akcija – stvarajući mnoštvo štetnih nuspojava.“

Procesi planetarnog umrežavanja, odnosno povezivanja, kroz koje prolazi naše društvo, imaju za posledicu to da je naša svakodnevica upletena u mrežu tehnološkog razvoja kojim dominiraju informacione tehnologije, biotehnologija, nanotehnologija i umrežavanje (tzv. NBIC). Menjamo način na koji pristupamo prirodi, životnoj sredini, menjamo stvari na subatomskom nivou, kao i vidove komunikacije sa drugim ljudima i bićima, i sve to zajedno dubinski transformiše našu svakodnevicu i društvo. Brišu se granice između fizičkog, digitalnog i biološkog funkcionisanja.

Društvo se kreće u hibridnom prostoru, između „oflajn“ i „onlajn“ stvarnosti. Svakodnevno funkcionisanje je skoro nemoguće zamisliti bez upotrebe različitih uređaja poput računara, „pametnih“ telefona, laptopova, tableta i sl. Preko uređaja konzumiramo i sopstvenu stvarnost: komuniciramo, informišemo se, učimo, plaćamo – živimo. Na taj način ostvarujemo dobrobit na različitim nivoima. Međutim, razvoj tehnologije često ide brže nego što uspevamo da iskoristimo sve njene blagodeti. Posledice su smanjenje pažnje, bes bez dijaloga, deca zavisna od tehnologije, polarizacija demokratije, pretvaranje naših života u nadmetanje za „lajkove“ i aktivnosti na društvenim mrežama. Ako je duhovno putovanje smisao života, čini se da za njega nema više ni prostora ni vremena. Sa svim tim ekranima, kamerama i senzorima napustili smo prostore za razmišljanje i naši izbori sada postaju stvar odluke algoritama – Veštačke inteligencije. Umesto ljudi sa telom, ličnom istorijom i imenom postajemo statistički podaci. Budućnost i ljudska stvarnost se pretvaraju u algoritamske strukture.

Mnogo manje razmišljamo o kretanju čovečanstva ka novom obliku postojanja, a više težimo prevazilaženju svega onoga što je ljudsko: tela, saosećanja, ranjivosti i međusobnih odnosa. U prilog navedenom, zanimljivo je pomenuti najnoviji tehnološki pronalazak firme Elona Maska Neuralink – maleni čip koji se ugrađuje u mozak i ima funkciju interfejsa između mozga i mašine, kako bi omogućio ljudima da postignu «simbiozu sa Veštačkom inteligencijom». Umesto da se razmišlja o pravnoj regulaciji i etičkom kodeksu kada su u pitanju ovakve vrste simbioza, susretaćemo se sa zloupotrebom novih tehnologija. Na pitanja u kom smeru se krećemo, koji su to kriterijumi koje neki (biološki, hibridni ili veštački) kognitivni sistem mora da zadovolji kako bismo mogli da ga smatramo osobom, kao i koje su mogućnosti postojanja digitalnih, robotskih i hibridnih osoba, govoriće Miljana Milojević, asistent na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
A kako smo stigli do algoritamskih struktura, odnosno do algoritma? Reč algoritam je počela da se koristi u Evropi oko 1600. godine. Reč se odnosila na način računanja decimalnim brojevima, nakon njihovog uvođenja. Značenje samog pojma je vremenom nadograđivano, naročito kada je termin postao aktuelan u drugoj polovini 20. veka, posle pojave računara. Danas se najviše vezuje za informatiku. To su procedura i redosled koraka koje treba izvršiti za obavljanje nekog posla, a koji se realizuje preko programskih jezika (npr. Algol, Fortran i Kobol). Računarski program je realizacija određenog algoritma, što znači da se iza svakog računarskog programa, softvera, aplikacije, Veštačke inteligencije, svega što se dešava u digitalnim uređajima, nalaze algoritmi. Algoritmi su u osnovi svega što danas određuje digitalni svet i velikim delom upravlja našim okruženjem. Kako algoritmi Veštačke inteligencije „uče“? Današnja arhitektura Veštačke inteligencije, odnosno podgrupa Mašinskog učenja – Duboko učenje, oponaša mrežu neurona u mozgu. Algoritmi Dubokog učenja su konstruisani povezanim slojevima podataka organizovanih u vidu ulaznog i izlaznog, te prisustvom brojnih skrivenih slojeva u njihovom međuprostoru. Na pitanje da li Veštačka inteligencija može da generiše smisao i formira simbole ako nema bola, učenja iz iskustva, intersubjektivnog susreta i svesti o sopstvenoj ograničenosti i separiranosti, govoriće Maja Lyon, grupno analitički psihoterapeut u edukaciji, i Danilo Pešić, specijalista psihijatrije u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu.

Postavlja se pitanje šta je sa medijima, osim što su prebačeni u digitalni svet, na internet? Pre sedamdeset godina, prvi teoretičar medija Maršal Makluan je u svojoj knjizi Razumevanje medija izneo tezu da su mediji poruka, tačnije da mediji nisu samo radio, televizija ili novine već „svaki produžetak, bilo kože, ruke ili noge, koji utiče na društveni sklop“. Makluan navodi da je dolazak nove tehnologije ujedno i promena ljudske komunikacije. Vreme je pokazalo da je Makluan bio u pravu, ali da ni sam nije mogao da predvidi da će se situacija obrnuti i da će se komunikacija drastično izmeniti – da ćemo, na neki način, mi postati „produžetak“ medijima i da je medij taj koji snažno utiče na društvene odnose.

Internet medij, ma koliko nam delovalo da pruža neograničene mogućnosti za naše uključivanje i saznanja, prepun je dezinformacija, onoga što danas nazivamo lažnim vestima. Tehnološka infrastruktura interneta koja se sastoji od softverskih algoritama za Veštačku inteligenciju, pa sve do samih rutera i kablova na kojima internet počiva, postaje neka vrsta nevidljivog urednika. Ovakva situacija zahteva novi društveni ugovor, etiku i pravnu regulaciju. O ovoj aktuelnoj temi će na Festivalu govoriti Mirjana Milošević, direktorka Globalnog foruma za razvoj medija, i Uroš Krčadinac, docent na Fakultetu za medije i komunikaciju, koji će predstaviti situaciju iz ugla programera, i objasniti zašto digitalna humanistika, digitalna umetnost i teorija novih medija postaju ključne za razumevanje savremene propagande i ideološke komunikacije.

Ko danas oblikuje našu stvarnost, ko stoji iza medija, aplikacija, programa, ko stvara algoritme i piše nizove i nizove programskog koda? Naravno, programeri, a iza njih, u većini slučajeva, stoje naručioci: korporacije, države, firme i pojedinci.
Šta ako postoje algoritmi kreirani sa idejom da stvaraju neuspešne ljude radi sticanja zarade? Interesantan je primer na koji način funkcionišu algoritmi aplikacije za upoznavanje. Korisnici se, zahvaljujući algoritmima, vrte u petlji sopstvenih prioriteta. Uvek viđaju iste profile, a ne pruža im se puno nade da će pronaći odgovarajućeg partnera. Vremenom, ovi algoritmi smanjuju ljudski izbor i marginalizuju određene vrste profila, generišući preporuke bazirane na mišljenju većine. Aplikacija Monster Match ukazuje na ovu vrstu problema. Njen kreator, dizajner igara iz San Franciska Bendžamin Berman, kaže da „u praksi, algoritmi ističu naše sklonosti ograničavajući ono što možemo videti».

Kao prilog navedenom može da posluži primer novoosnovane firme Centar za humane tehnologije koju čine ljudi koji su radili u najznačajnijim svetskim informatičkim korporacijama poput Gugla, Mozile, Jutjuba, Epla, Tvitera i sl. Stav tima, koji je delom učestvovao u stvaranju današnjeg digitalnog okruženja jeste da „ekonomija iznuđene pažnje uništava društvenu strukturu… kompanije koje su stvorile društvene medije i mobilnu tehnologiju imale su velike koristi od naših života… ali čak i sa najboljim namerama, oni su pod intenzivnim pritiskom da se nadmeću za pažnju, stvarajući nevidljive štete za društvo: digitalnu zavisnost, probleme sa mentalnim zdravljem, sunovrat istine, polarizaciju, političku manipulaciju, površnost“.

Prateći savremena istraživanja koja su usmerena na „konstantno interesovanje za stvaranje generalno inteligentnih autonomnih agenata“, upravo su algoritmi, koji stoje iza Veštačke inteligencije, i njenih podoblasti Mašinskog učenja i Dubokog učenja, jedan od fokusa Festivala. Veštačka inteligencija je još uvek pokušaj imitacije načina na koji ljudski mozak uči i razmišlja. Da bismo uopšte mogli da pričamo o pokušajima stvaranja slične inteligencije, moramo da odgovorimo na mnoga druga filozofsko-medicinska pitanja povezana sa ljudskim mozgom jer je on i dalje prilična nepoznanica i u filozofskom i u medicinskom kontekstu. Ukoliko tehnološki krenemo u pravcu kreiranja prave Veštačke inteligencije, možemo da izvedemo mašine na put potpune autonomije i verovatno nas ne čeka srećan završetak. Upravo na takav scenario u kome će mašine uz pomoć prave Veštačke inteligencije krenuti sopstvenim putem, početi same da se dupliraju i usavršavaju velikom brzinom je upozoravao Stiven Hoking.

Postoje oblasti u kojima je primena Mašinskog i Dubokog učenja na adekvatan način spojena sa ekonomskim i etičkim pitanjima. Jedan od brojnih pozitivnih primera je medicina, odnosno medicinska dijagnostika. Kako se Mašinsko učenje može iskoristiti za različite inovativne pristupe u medicinskoj dijagnostici, kao i o tome koliko smo blizu konceptu „personalizovane medicine“, govoriće Milena Čukić, istraživač u oblasti neuronauka. Milena će predstaviti i svoju najnoviju knjigu u kojoj ukazuje na moguće načine primene mašinskog učenja u lečenju depresije.
Od umetnika koji stvara u „digitalnoj stvarnosti“ se danas očekuje da bude istraživač, naučnik, izumitelj i „haker”. S druge strane, on mora da se odupre tezi koju je izneo filozof Jovan Čekić da „normalizacija banalnosti, kao efekat estetizacije kapitala, čini da umetnost za nas moderne postaje prošlost, jer prestaje da nas prisiljava na mišljenje. U takvoj konstelaciji umetnost postaje funkcija kapitala; marginalizovana i bezidejna, svedena na puku dekoraciju, ona je konstitutivni momenat dominantne realnosti poznog kapitalizma.“

Kroz umetnost se danas u digitalnoj stvarnosti ispituju odnosi i granice između čoveka i tehnologije, biološkog i tehnološkog, Veštačke inteligencije i interneta stvari, nosioca medija i njihove komunikacije, kao i postojanja ideologije tehnologije, načina shvatanja i čuvanja memorije, nasleđa i kulture. Uloga umetnosti je da analizira, kritikuje, dekonstruiše, humanizuje tehnologiju i društvo tako što otvara nove prostore za razmišljanje, da ponudi alternativu dok se traga za identitetom i dok se kreiraju profili na društvenim mrežama na kojima se paranoično gomilaju reči, slike i video-zapisi.

Izložba u sklopu Festivala S.U.T.R.A. tematski je posvećena aktuelnim fenomenima: Veštačkoj inteligenciji i lažnim vestima. Na pitanja i nedoumice u vezi sa umetničkim stvaralaštvom na Festivalu ćemo pokušati da odgovorimo kroz izložene radove umetnika „novih medija“. Na tribini koju organizujemo u saradnji sa Centrom za promociju nauke pričaćemo na temu Veštačke inteligencije i umetnosti.

Procesi planetarnog umrežavanja, odnosno povezivanja, kroz koje prolazi naše društvo, imaju za posledicu to da je naša svakodnevica upletena u mrežu tehnološkog razvoja kojim dominiraju informacione tehnologije, biotehnologija, nanotehnologija i umrežavanje (tzv. NBIC). Menjamo način na koji pristupamo prirodi, životnoj sredini, menjamo stvari na subatomskom nivou, kao i vidove komunikacije sa drugim ljudima i bićima, i sve to zajedno dubinski transformiše našu svakodnevicu i društvo. Brišu se granice između fizičkog, digitalnog i biološkog funkcionisanja.

Društvo se kreće u hibridnom prostoru, između „oflajn“ i „onlajn“ stvarnosti. Svakodnevno funkcionisanje je skoro nemoguće zamisliti bez upotrebe različitih uređaja poput računara, „pametnih“ telefona, laptopova, tableta i sl. Preko uređaja konzumiramo i sopstvenu stvarnost: komuniciramo, informišemo se, učimo, plaćamo – živimo. Na taj način ostvarujemo dobrobit na različitim nivoima. Međutim, razvoj tehnologije često ide brže nego što uspevamo da iskoristimo sve njene blagodeti. Posledice su smanjenje pažnje, bes bez dijaloga, deca zavisna od tehnologije, polarizacija demokratije, pretvaranje naših života u nadmetanje za „lajkove“ i aktivnosti na društvenim mrežama. Ako je duhovno putovanje smisao života, čini se da za njega nema više ni prostora ni vremena. Sa svim tim ekranima, kamerama i senzorima napustili smo prostore za razmišljanje i naši izbori sada postaju stvar odluke algoritama – Veštačke inteligencije. Umesto ljudi sa telom, ličnom istorijom i imenom postajemo statistički podaci. Budućnost i ljudska stvarnost se pretvaraju u algoritamske strukture.

Mnogo manje razmišljamo o kretanju čovečanstva ka novom obliku postojanja, a više težimo prevazilaženju svega onoga što je ljudsko: tela, saosećanja, ranjivosti i međusobnih odnosa. U prilog navedenom, zanimljivo je pomenuti najnoviji tehnološki pronalazak firme Elona Maska Neuralink – maleni čip koji se ugrađuje u mozak i ima funkciju interfejsa između mozga i mašine, kako bi omogućio ljudima da postignu «simbiozu sa Veštačkom inteligencijom». Umesto da se razmišlja o pravnoj regulaciji i etičkom kodeksu kada su u pitanju ovakve vrste simbioza, susretaćemo se sa zloupotrebom novih tehnologija. Na pitanja u kom smeru se krećemo, koji su to kriterijumi koje neki (biološki, hibridni ili veštački) kognitivni sistem mora da zadovolji kako bismo mogli da ga smatramo osobom, kao i koje su mogućnosti postojanja digitalnih, robotskih i hibridnih osoba, govoriće Miljana Milojević, asistent na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
A kako smo stigli do algoritamskih struktura, odnosno do algoritma? Reč algoritam je počela da se koristi u Evropi oko 1600. godine. Reč se odnosila na način računanja decimalnim brojevima, nakon njihovog uvođenja. Značenje samog pojma je vremenom nadograđivano, naročito kada je termin postao aktuelan u drugoj polovini 20. veka, posle pojave računara. Danas se najviše vezuje za informatiku. To su procedura i redosled koraka koje treba izvršiti za obavljanje nekog posla, a koji se realizuje preko programskih jezika (npr. Algol, Fortran i Kobol). Računarski program je realizacija određenog algoritma, što znači da se iza svakog računarskog programa, softvera, aplikacije, Veštačke inteligencije, svega što se dešava u digitalnim uređajima, nalaze algoritmi. Algoritmi su u osnovi svega što danas određuje digitalni svet i velikim delom upravlja našim okruženjem. Kako algoritmi Veštačke inteligencije „uče“? Današnja arhitektura Veštačke inteligencije, odnosno podgrupa Mašinskog učenja – Duboko učenje, oponaša mrežu neurona u mozgu. Algoritmi Dubokog učenja su konstruisani povezanim slojevima podataka organizovanih u vidu ulaznog i izlaznog, te prisustvom brojnih skrivenih slojeva u njihovom međuprostoru. Na pitanje da li Veštačka inteligencija može da generiše smisao i formira simbole ako nema bola, učenja iz iskustva, intersubjektivnog susreta i svesti o sopstvenoj ograničenosti i separiranosti, govoriće Maja Lyon, grupno analitički psihoterapeut u edukaciji, i Danilo Pešić, specijalista psihijatrije u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu.

Postavlja se pitanje šta je sa medijima, osim što su prebačeni u digitalni svet, na internet? Pre sedamdeset godina, prvi teoretičar medija Maršal Makluan je u svojoj knjizi Razumevanje medija izneo tezu da su mediji poruka, tačnije da mediji nisu samo radio, televizija ili novine već „svaki produžetak, bilo kože, ruke ili noge, koji utiče na društveni sklop“. Makluan navodi da je dolazak nove tehnologije ujedno i promena ljudske komunikacije. Vreme je pokazalo da je Makluan bio u pravu, ali da ni sam nije mogao da predvidi da će se situacija obrnuti i da će se komunikacija drastično izmeniti – da ćemo, na neki način, mi postati „produžetak“ medijima i da je medij taj koji snažno utiče na društvene odnose.

Internet medij, ma koliko nam delovalo da pruža neograničene mogućnosti za naše uključivanje i saznanja, prepun je dezinformacija, onoga što danas nazivamo lažnim vestima. Tehnološka infrastruktura interneta koja se sastoji od softverskih algoritama za Veštačku inteligenciju, pa sve do samih rutera i kablova na kojima internet počiva, postaje neka vrsta nevidljivog urednika. Ovakva situacija zahteva novi društveni ugovor, etiku i pravnu regulaciju. O ovoj aktuelnoj temi će na Festivalu govoriti Mirjana Milošević, direktorka Globalnog foruma za razvoj medija, i Uroš Krčadinac, docent na Fakultetu za medije i komunikaciju, koji će predstaviti situaciju iz ugla programera, i objasniti zašto digitalna humanistika, digitalna umetnost i teorija novih medija postaju ključne za razumevanje savremene propagande i ideološke komunikacije.

Ko danas oblikuje našu stvarnost, ko stoji iza medija, aplikacija, programa, ko stvara algoritme i piše nizove i nizove programskog koda? Naravno, programeri, a iza njih, u većini slučajeva, stoje naručioci: korporacije, države, firme i pojedinci.
Šta ako postoje algoritmi kreirani sa idejom da stvaraju neuspešne ljude radi sticanja zarade? Interesantan je primer na koji način funkcionišu algoritmi aplikacije za upoznavanje. Korisnici se, zahvaljujući algoritmima, vrte u petlji sopstvenih prioriteta. Uvek viđaju iste profile, a ne pruža im se puno nade da će pronaći odgovarajućeg partnera. Vremenom, ovi algoritmi smanjuju ljudski izbor i marginalizuju određene vrste profila, generišući preporuke bazirane na mišljenju većine. Aplikacija Monster Match ukazuje na ovu vrstu problema. Njen kreator, dizajner igara iz San Franciska Bendžamin Berman, kaže da „u praksi, algoritmi ističu naše sklonosti ograničavajući ono što možemo videti».

Kao prilog navedenom može da posluži primer novoosnovane firme Centar za humane tehnologije koju čine ljudi koji su radili u najznačajnijim svetskim informatičkim korporacijama poput Gugla, Mozile, Jutjuba, Epla, Tvitera i sl. Stav tima, koji je delom učestvovao u stvaranju današnjeg digitalnog okruženja jeste da „ekonomija iznuđene pažnje uništava društvenu strukturu… kompanije koje su stvorile društvene medije i mobilnu tehnologiju imale su velike koristi od naših života… ali čak i sa najboljim namerama, oni su pod intenzivnim pritiskom da se nadmeću za pažnju, stvarajući nevidljive štete za društvo: digitalnu zavisnost, probleme sa mentalnim zdravljem, sunovrat istine, polarizaciju, političku manipulaciju, površnost“.

Prateći savremena istraživanja koja su usmerena na „konstantno interesovanje za stvaranje generalno inteligentnih autonomnih agenata“, upravo su algoritmi, koji stoje iza Veštačke inteligencije, i njenih podoblasti Mašinskog učenja i Dubokog učenja, jedan od fokusa Festivala. Veštačka inteligencija je još uvek pokušaj imitacije načina na koji ljudski mozak uči i razmišlja. Da bismo uopšte mogli da pričamo o pokušajima stvaranja slične inteligencije, moramo da odgovorimo na mnoga druga filozofsko-medicinska pitanja povezana sa ljudskim mozgom jer je on i dalje prilična nepoznanica i u filozofskom i u medicinskom kontekstu. Ukoliko tehnološki krenemo u pravcu kreiranja prave Veštačke inteligencije, možemo da izvedemo mašine na put potpune autonomije i verovatno nas ne čeka srećan završetak. Upravo na takav scenario u kome će mašine uz pomoć prave Veštačke inteligencije krenuti sopstvenim putem, početi same da se dupliraju i usavršavaju velikom brzinom je upozoravao Stiven Hoking.

Postoje oblasti u kojima je primena Mašinskog i Dubokog učenja na adekvatan način spojena sa ekonomskim i etičkim pitanjima. Jedan od brojnih pozitivnih primera je medicina, odnosno medicinska dijagnostika. Kako se Mašinsko učenje može iskoristiti za različite inovativne pristupe u medicinskoj dijagnostici, kao i o tome koliko smo blizu konceptu „personalizovane medicine“, govoriće Milena Čukić, istraživač u oblasti neuronauka. Milena će predstaviti i svoju najnoviju knjigu u kojoj ukazuje na moguće načine primene mašinskog učenja u lečenju depresije.
Od umetnika koji stvara u „digitalnoj stvarnosti“ se danas očekuje da bude istraživač, naučnik, izumitelj i „haker”. S druge strane, on mora da se odupre tezi koju je izneo filozof Jovan Čekić da „normalizacija banalnosti, kao efekat estetizacije kapitala, čini da umetnost za nas moderne postaje prošlost, jer prestaje da nas prisiljava na mišljenje. U takvoj konstelaciji umetnost postaje funkcija kapitala; marginalizovana i bezidejna, svedena na puku dekoraciju, ona je konstitutivni momenat dominantne realnosti poznog kapitalizma.“

Kroz umetnost se danas u digitalnoj stvarnosti ispituju odnosi i granice između čoveka i tehnologije, biološkog i tehnološkog, Veštačke inteligencije i interneta stvari, nosioca medija i njihove komunikacije, kao i postojanja ideologije tehnologije, načina shvatanja i čuvanja memorije, nasleđa i kulture. Uloga umetnosti je da analizira, kritikuje, dekonstruiše, humanizuje tehnologiju i društvo tako što otvara nove prostore za razmišljanje, da ponudi alternativu dok se traga za identitetom i dok se kreiraju profili na društvenim mrežama na kojima se paranoično gomilaju reči, slike i video-zapisi.

Izložba u sklopu Festivala S.U.T.R.A. tematski je posvećena aktuelnim fenomenima: Veštačkoj inteligenciji i lažnim vestima. Na pitanja i nedoumice u vezi sa umetničkim stvaralaštvom na Festivalu ćemo pokušati da odgovorimo kroz izložene radove umetnika „novih medija“. Na tribini koju organizujemo u saradnji sa Centrom za promociju nauke pričaćemo na temu Veštačke inteligencije i umetnosti.

Procesi planetarnog umrežavanja, odnosno povezivanja, kroz koje prolazi naše društvo, imaju za posledicu to da je naša svakodnevica upletena u mrežu tehnološkog razvoja kojim dominiraju informacione tehnologije, biotehnologija, nanotehnologija i umrežavanje (tzv. NBIC). Menjamo način na koji pristupamo prirodi, životnoj sredini, menjamo stvari na subatomskom nivou, kao i vidove komunikacije sa drugim ljudima i bićima, i sve to zajedno dubinski transformiše našu svakodnevicu i društvo. Brišu se granice između fizičkog, digitalnog i biološkog funkcionisanja.

Društvo se kreće u hibridnom prostoru, između „oflajn“ i „onlajn“ stvarnosti. Svakodnevno funkcionisanje je skoro nemoguće zamisliti bez upotrebe različitih uređaja poput računara, „pametnih“ telefona, laptopova, tableta i sl. Preko uređaja konzumiramo i sopstvenu stvarnost: komuniciramo, informišemo se, učimo, plaćamo – živimo. Na taj način ostvarujemo dobrobit na različitim nivoima. Međutim, razvoj tehnologije često ide brže nego što uspevamo da iskoristimo sve njene blagodeti. Posledice su smanjenje pažnje, bes bez dijaloga, deca zavisna od tehnologije, polarizacija demokratije, pretvaranje naših života u nadmetanje za „lajkove“ i aktivnosti na društvenim mrežama. Ako je duhovno putovanje smisao života, čini se da za njega nema više ni prostora ni vremena. Sa svim tim ekranima, kamerama i senzorima napustili smo prostore za razmišljanje i naši izbori sada postaju stvar odluke algoritama – Veštačke inteligencije. Umesto ljudi sa telom, ličnom istorijom i imenom postajemo statistički podaci. Budućnost i ljudska stvarnost se pretvaraju u algoritamske strukture.

Mnogo manje razmišljamo o kretanju čovečanstva ka novom obliku postojanja, a više težimo prevazilaženju svega onoga što je ljudsko: tela, saosećanja, ranjivosti i međusobnih odnosa. U prilog navedenom, zanimljivo je pomenuti najnoviji tehnološki pronalazak firme Elona Maska Neuralink – maleni čip koji se ugrađuje u mozak i ima funkciju interfejsa između mozga i mašine, kako bi omogućio ljudima da postignu «simbiozu sa Veštačkom inteligencijom». Umesto da se razmišlja o pravnoj regulaciji i etičkom kodeksu kada su u pitanju ovakve vrste simbioza, susretaćemo se sa zloupotrebom novih tehnologija. Na pitanja u kom smeru se krećemo, koji su to kriterijumi koje neki (biološki, hibridni ili veštački) kognitivni sistem mora da zadovolji kako bismo mogli da ga smatramo osobom, kao i koje su mogućnosti postojanja digitalnih, robotskih i hibridnih osoba, govoriće Miljana Milojević, asistent na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
A kako smo stigli do algoritamskih struktura, odnosno do algoritma? Reč algoritam je počela da se koristi u Evropi oko 1600. godine. Reč se odnosila na način računanja decimalnim brojevima, nakon njihovog uvođenja. Značenje samog pojma je vremenom nadograđivano, naročito kada je termin postao aktuelan u drugoj polovini 20. veka, posle pojave računara. Danas se najviše vezuje za informatiku. To su procedura i redosled koraka koje treba izvršiti za obavljanje nekog posla, a koji se realizuje preko programskih jezika (npr. Algol, Fortran i Kobol). Računarski program je realizacija određenog algoritma, što znači da se iza svakog računarskog programa, softvera, aplikacije, Veštačke inteligencije, svega što se dešava u digitalnim uređajima, nalaze algoritmi. Algoritmi su u osnovi svega što danas određuje digitalni svet i velikim delom upravlja našim okruženjem. Kako algoritmi Veštačke inteligencije „uče“? Današnja arhitektura Veštačke inteligencije, odnosno podgrupa Mašinskog učenja – Duboko učenje, oponaša mrežu neurona u mozgu. Algoritmi Dubokog učenja su konstruisani povezanim slojevima podataka organizovanih u vidu ulaznog i izlaznog, te prisustvom brojnih skrivenih slojeva u njihovom međuprostoru. Na pitanje da li Veštačka inteligencija može da generiše smisao i formira simbole ako nema bola, učenja iz iskustva, intersubjektivnog susreta i svesti o sopstvenoj ograničenosti i separiranosti, govoriće Maja Lyon, grupno analitički psihoterapeut u edukaciji, i Danilo Pešić, specijalista psihijatrije u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu.

Postavlja se pitanje šta je sa medijima, osim što su prebačeni u digitalni svet, na internet? Pre sedamdeset godina, prvi teoretičar medija Maršal Makluan je u svojoj knjizi Razumevanje medija izneo tezu da su mediji poruka, tačnije da mediji nisu samo radio, televizija ili novine već „svaki produžetak, bilo kože, ruke ili noge, koji utiče na društveni sklop“. Makluan navodi da je dolazak nove tehnologije ujedno i promena ljudske komunikacije. Vreme je pokazalo da je Makluan bio u pravu, ali da ni sam nije mogao da predvidi da će se situacija obrnuti i da će se komunikacija drastično izmeniti – da ćemo, na neki način, mi postati „produžetak“ medijima i da je medij taj koji snažno utiče na društvene odnose.

Internet medij, ma koliko nam delovalo da pruža neograničene mogućnosti za naše uključivanje i saznanja, prepun je dezinformacija, onoga što danas nazivamo lažnim vestima. Tehnološka infrastruktura interneta koja se sastoji od softverskih algoritama za Veštačku inteligenciju, pa sve do samih rutera i kablova na kojima internet počiva, postaje neka vrsta nevidljivog urednika. Ovakva situacija zahteva novi društveni ugovor, etiku i pravnu regulaciju. O ovoj aktuelnoj temi će na Festivalu govoriti Mirjana Milošević, direktorka Globalnog foruma za razvoj medija, i Uroš Krčadinac, docent na Fakultetu za medije i komunikaciju, koji će predstaviti situaciju iz ugla programera, i objasniti zašto digitalna humanistika, digitalna umetnost i teorija novih medija postaju ključne za razumevanje savremene propagande i ideološke komunikacije.

Ko danas oblikuje našu stvarnost, ko stoji iza medija, aplikacija, programa, ko stvara algoritme i piše nizove i nizove programskog koda? Naravno, programeri, a iza njih, u većini slučajeva, stoje naručioci: korporacije, države, firme i pojedinci.
Šta ako postoje algoritmi kreirani sa idejom da stvaraju neuspešne ljude radi sticanja zarade? Interesantan je primer na koji način funkcionišu algoritmi aplikacije za upoznavanje. Korisnici se, zahvaljujući algoritmima, vrte u petlji sopstvenih prioriteta. Uvek viđaju iste profile, a ne pruža im se puno nade da će pronaći odgovarajućeg partnera. Vremenom, ovi algoritmi smanjuju ljudski izbor i marginalizuju određene vrste profila, generišući preporuke bazirane na mišljenju većine. Aplikacija Monster Match ukazuje na ovu vrstu problema. Njen kreator, dizajner igara iz San Franciska Bendžamin Berman, kaže da „u praksi, algoritmi ističu naše sklonosti ograničavajući ono što možemo videti».

Kao prilog navedenom može da posluži primer novoosnovane firme Centar za humane tehnologije koju čine ljudi koji su radili u najznačajnijim svetskim informatičkim korporacijama poput Gugla, Mozile, Jutjuba, Epla, Tvitera i sl. Stav tima, koji je delom učestvovao u stvaranju današnjeg digitalnog okruženja jeste da „ekonomija iznuđene pažnje uništava društvenu strukturu… kompanije koje su stvorile društvene medije i mobilnu tehnologiju imale su velike koristi od naših života… ali čak i sa najboljim namerama, oni su pod intenzivnim pritiskom da se nadmeću za pažnju, stvarajući nevidljive štete za društvo: digitalnu zavisnost, probleme sa mentalnim zdravljem, sunovrat istine, polarizaciju, političku manipulaciju, površnost“.

Prateći savremena istraživanja koja su usmerena na „konstantno interesovanje za stvaranje generalno inteligentnih autonomnih agenata“, upravo su algoritmi, koji stoje iza Veštačke inteligencije, i njenih podoblasti Mašinskog učenja i Dubokog učenja, jedan od fokusa Festivala. Veštačka inteligencija je još uvek pokušaj imitacije načina na koji ljudski mozak uči i razmišlja. Da bismo uopšte mogli da pričamo o pokušajima stvaranja slične inteligencije, moramo da odgovorimo na mnoga druga filozofsko-medicinska pitanja povezana sa ljudskim mozgom jer je on i dalje prilična nepoznanica i u filozofskom i u medicinskom kontekstu. Ukoliko tehnološki krenemo u pravcu kreiranja prave Veštačke inteligencije, možemo da izvedemo mašine na put potpune autonomije i verovatno nas ne čeka srećan završetak. Upravo na takav scenario u kome će mašine uz pomoć prave Veštačke inteligencije krenuti sopstvenim putem, početi same da se dupliraju i usavršavaju velikom brzinom je upozoravao Stiven Hoking.

Postoje oblasti u kojima je primena Mašinskog i Dubokog učenja na adekvatan način spojena sa ekonomskim i etičkim pitanjima. Jedan od brojnih pozitivnih primera je medicina, odnosno medicinska dijagnostika. Kako se Mašinsko učenje može iskoristiti za različite inovativne pristupe u medicinskoj dijagnostici, kao i o tome koliko smo blizu konceptu „personalizovane medicine“, govoriće Milena Čukić, istraživač u oblasti neuronauka. Milena će predstaviti i svoju najnoviju knjigu u kojoj ukazuje na moguće načine primene mašinskog učenja u lečenju depresije.
Od umetnika koji stvara u „digitalnoj stvarnosti“ se danas očekuje da bude istraživač, naučnik, izumitelj i „haker”. S druge strane, on mora da se odupre tezi koju je izneo filozof Jovan Čekić da „normalizacija banalnosti, kao efekat estetizacije kapitala, čini da umetnost za nas moderne postaje prošlost, jer prestaje da nas prisiljava na mišljenje. U takvoj konstelaciji umetnost postaje funkcija kapitala; marginalizovana i bezidejna, svedena na puku dekoraciju, ona je konstitutivni momenat dominantne realnosti poznog kapitalizma.“

Kroz umetnost se danas u digitalnoj stvarnosti ispituju odnosi i granice između čoveka i tehnologije, biološkog i tehnološkog, Veštačke inteligencije i interneta stvari, nosioca medija i njihove komunikacije, kao i postojanja ideologije tehnologije, načina shvatanja i čuvanja memorije, nasleđa i kulture. Uloga umetnosti je da analizira, kritikuje, dekonstruiše, humanizuje tehnologiju i društvo tako što otvara nove prostore za razmišljanje, da ponudi alternativu dok se traga za identitetom i dok se kreiraju profili na društvenim mrežama na kojima se paranoično gomilaju reči, slike i video-zapisi.

Izložba u sklopu Festivala S.U.T.R.A. tematski je posvećena aktuelnim fenomenima: Veštačkoj inteligenciji i lažnim vestima. Na pitanja i nedoumice u vezi sa umetničkim stvaralaštvom na Festivalu ćemo pokušati da odgovorimo kroz izložene radove umetnika „novih medija“. Na tribini koju organizujemo u saradnji sa Centrom za promociju nauke pričaćemo na temu Veštačke inteligencije i umetnosti.