„Читав простор биће измештен из реалног у виртуелну стварност, где ће посетиоци Музеја науке и технике имати прилику да, путем мобилног телефона или ВР сета, (д)оживе зграду некадашње термоцентрале ’Снага и светлост’ у њеном пуном сјају“
Разговарао: Ђорђе Петровић
Ако сте некад шетали Дунавским кејом према београдским Силосима, код Марине Дорћол, иза ограде и растиња могли сте да видите напуштени индустријски комплекс у којем се, тик уз саму реку, уздиже монументална бетонска зграда у међуратном модернистичком стилу, поред које се налази огромни зарђали челични кран с рукавцем. Остаци ове импозантне грађевине и остатак комплекса део су некадашње термоелектране „Снага и светлост“, која је била у употреби од 1932. до 1969. године. Пре дванаест година, цео комплекс проглашен је спомеником културе. Иако је било предлога да се претвори у музејски простор, још увек чека своју одабрану намену.
Како би истражио иновативне и интердисциплинарне приступе у промоцији очувања и заштите непокретне културне баштине, међународни пројекат FASIH (Future Art Science Industrial Heritage), којим координира Центар за промоцију науке, расписао је јавни позив за уметнике и истраживаче. Један од добитника овог позива је пројекат Светлосни ток, у продукцији Музеја науке и технике из Београда, који уз помоћ новомедијских уметничких метода и савремене технологије истражује индустријско наслеђе некадашње термоцентрале „Снага и светлост“. Овај рад посетиоци ће моћи да виде на изложби FASIH пројеката, која ће 22. маја бити отворена управо у Музеју науке и технике.
Фото: Александрија Ајдуковић
Аутор пројекта је Предраг Терзић, уметник и редовни професор на Департману за дигиталне уметности са Факултета за медије и комуникације у Београду. Предаје неколико предмета из области дигиталне и новомедијске уметности, а његова уметничка дела налазе се у више приватних колекција широм света. Радове је излагао на 23 самосталне и више од 40 групних изложби у земљи и иностранству.
Са Терзићем смо разговарали о његовом уметничком пројекту Светлосни ток, као и о важности очувања индустријског наслеђа и улози уметности у том подухвату.
Како сте дошли на идеју за ваш уметнички пројекат Светлосни ток?
Када сам путовао на фестивал новомедијске уметности Speculum Artium у Трбовљу, малом рударском месту у словеначком Засављу, видео сам како се они опходе према прошлости свог града. Променом културолошког обрасца, уз помоћ овог фестивала, локалних музеја и другачијег сагледавања свог индустријског наслеђа рударског типа, успели су да од свог места направе туристичку атракцију. Код нас у Србији не постоји таква свест, а наш закон чак и не предвиђа појам какав је индустријско наслеђе. Неки објекат може да буде препознат или као споменик културе или као архитектонско дело које је под заштитом државе.
Ми смо и раније имали један, најблаже речено, лежеран приступ према индустријском наслеђу, а сад смо готово дошли до тога да се оно третира као прошлост која треба да буде уништена или барем замаскирана. Ту је и проблем односа према југословенском наслеђу, што се види и на примеру зграде Сајма, пошто не знамо шта ћемо с њом. Види се, наравно, и у нашем односу према згради некадашње термоелектране „Снага и светлост“. Као да се гледају само „квадрати“ у „Марини Дорћол“, а заборавља се на значај саме зграде. А управо би око овог објекта могао да се успостави политички консензус, да га сачувамо, да не дозволимо да буде уништен.
Е сад, зашто Светлосни ток? На првом месту, ту је водени ток Дунава, путем којег је бродовима допреман угаљ до термоелектране. У њој је угаљ претваран у електричну енергију која се затим, опет неким својим током, дистрибуирала даље до горњег Дорћола, Славије и других делова града и претварала у светлост.
Светлост је такође нешто што се јавља у форми зрака, који може да се мери и детектује, а онда нам остаје забележен као сећање. Не као меморија, него као сећање на простор који је неким генерацијама обезбеђивао одређену вертикалу за живот у граду. Као што би Хана Арент рекла, ако желиш да направиш конфузију у главама становника града, довољно је да избришеш све топониме на којима су се изградиле и живеле многе генерације. Таквим односом губи се појам о времену и простору и добијате структуру људи којима је лако манипулисати.
Можете ли да нам кажете нешто више о самом раду?
За реализацију Светлосног тока користио сам посебан алат који се зове ЛиДар (лигхт детецтион анд рангинг), који ми је омогућио да се адекватно сагледа цела зграда некадашње термоелектране „Снага и светлост“, а тиме и сними у реалним димензијама. Ово обухватање зграде у реалним димензијама представља једну врсту мапе за даљи рад. Након софтверске обраде у програму TouchDesigner, већи део рада биће пребачен у ВР окружење кроз Unreal програм. Са сaунд уметником Лазаром Михајловићем радим на обради звука и веома ценим његов уметнички рад. Претежно ће звук бити везан за минимал електроиндустријал, који јако добро погодује самом раду. Морам рећи да ми Лазар много помаже са својим идејама, сугестијама и веома сам срећан што поново сарађујемо. Свиђа ми се како промишља на пољу звука. За ВР окружење звук игра веома велику улогу и Лазар својим уметничким приступом и начином коришћења звука подиже целокупан пројекат на виши ниво.
Када говоримо о самом раду, читав простор зграде „Снага и светлост“, биће измештен из реалног у виртуелну стварност, где ће посетиоци Музеја науке и технике имати прилику да, путем мобилног телефона (као АР) или ВР сета, (д)оживе зграду некадашње термоцентрале „Снага и светлост“ у њеном пуном сјају. Ово измештање изван простора и времена омогућиће посетиоцима да овај простор не везују за његову физичку локацију, већ да га интерпретирају на нов начин и да му дају ново значење. Мислим да овакав приступ оставља простор да се истраже естетски, културни и друштвени аспекти индустријализације, док се истовремено бавимо интерактивношћу и савременим технологијама. На тај начин, желим да Светлосни ток не води само рачуна о прошлости зграде, већ и да подстиче дијалог о њеној будућој улози у савременом друштву. А помоћу измештања у нови простор, реалност саме зграде добија смисао који му омогућава савремена технологија и другачији приступ перцепције, која се тим путем јавља.
Интерактивност вашег рада има и димензију друштвене ангажованости. На шта њиме, у овом контексту, желите да укажете?
Кроз интерактивност и могућност партиципације путем мобилних апарата или ВР сетова, овим пројектом желео сам да подстакнем публику на активно истраживање и реинтерпретацију значења зграде, а то доприноси ширем друштвеном дијалогу о значају очувања и адаптације културног наслеђа. Ова интерактивна димензија није само естетски упечатљива већ и потенцијално трансформишућа за публику која постаје кокреатор у дигиталном простору. На тај начин, Светлосни ток демонстрира како уметност може служити као мост између прошлости и будућности, тако што пружа нови контекст разумевања за локалну заједницу и шире друштво.
Због занемаривања, ми данас немамо много индустријског наслеђа, али оно што је остало требало би да сачувамо. Можемо да му дамо и неку другачију намену, као што се то понекад ради. Међутим, треба рећи да је појава концепта индустријског наслеђа чак и у развијеним земљама новијег датума. Тек негде седамдесетих добијамо назнаку шта би то могло да буде, али како би оно требало да функционише дефинисано је тек Даблинским споразумом из 2011. године. Као што сам поменуо, наш закон још увек не предвиђа тако нешто. И управо тај статус „чардака ни на небу ни на земљи“ који индустријско наслеђе има у нашем законодавном систему покушао сам да илуструјем измештањем „Снаге и светлости“ у виртуелно окружење. Желео сам да омогућим посетиоцима Музеја науке и технике једно место на којем ће увек моћи да се врате „Снази и светлости“, независно од даље судбине самог објекта.
Поменули сте и другачију намену коју би могло да има индустријско наслеђе. Какву би намену, рецимо, могла да има зграда некадашње термоелектране „Снага и светлост“?
На првом месту, то је културолошки веома важна зграда која се налази на Дорћолу, уз саму реку. Можете да у оквиру тог зеленог комплекса осмислите веома занимљив и богат културни програм, али и да сачувате биљни и животињски свет који се ту појавио као последица деиндустријализације. Другим речима, уместо да ту зидате некакав луксузни стамбени и пословни простор, можете да направите жив простор који у себи има другачији културолошки осврт. Није баш све у граду везано за „квадрате“, ваљда има још нешто што је битно. Другим речима, цео тај заокружени простор могао би да буде искоришћен за еколошки пројекат који би сачувао флору и фауну, а тиме уједно и постао препознатљиво место савременог живота града на обали.
Исто тако, можете зграду и сав тај бетон који је већ ту да искористите другачије. Замислите да „Снага и светлост“ постану нека врста културног центра или музеја Николе Тесле, простор који излази на Дунав и пружа вам могућност да, рецимо, у њему излажете занимљиве, интерактивне светлосне инсталације. Наравно, могућа су и другачија решења. Али ако будемо следили логику новца, резултат ће бити тотална девастација индустријског наслеђа.
У Европи, али и у другим деловима света, постоји тренд очувања непокретне културне баштине у дигиталној форми. И ваш рад креће се негде на том трагу. У чему се крије значај оваквих подухвата?
Постоји, рецимо, мобилна апликације за скенирање 3Д објеката помоћу које можете да прецизно снимите просторије па и читаве зграде. На тај начин могу релативно лако да се скенирају важна места у граду, попут објеката индустријског наслеђа, и да се мапирају тако да и други могу да им приступе. И то на било ком месту на земаљској кугли. Једна од таквих апликација јесте Сцаниверсе, где можете, рецимо, из Србије да приступите индустријском наслеђу Јапана. Другим речима, уз помоћ таквих алата можете лако да скенирате и сачувате било који објекат. Не треба вам нека велика материјална потпора, важно је само да имате добар апарат који има ЛиДАР сензоре.
Поред тога што сте уметник, уједно сте и теоретичар уметности и нових медија. Како гледате генерално на улогу уметности у контексту очувања индустријског наслеђа?
Уметност је доживела заиста велике промене, између осталог, она је постала део креативних индустрија. Једно од важних обележја савремене уметности је интерактивност, која се данас релативно лако постиже помоћу различитих софистицираних алата. Постоје апликације које вам омогућавају да искусите виртуелну или проширену реалност, или да скенирате неки објекат или простор, а да затим, помоћу одређених софтвера – као што су Unreal, Unityili Blender – направите свет који вама одговара. Веома је занимљиво то што је млађим генерацијама све мање важна разлика између реалног и дигиталног.
Оно што је битно јесте на који начин сагледавамо свет у коме живимо. А важност уметности крије се у томе што има критичку дистанцу према свету, јер се, на пример, у односима економије и техничких наука према вештачкој интелигенцији не примећује готово никакав критички став. Успели смо да искључимо хуманистику да активно учествује у доношењу одлука или могућој критици. И онда имамо ситуацију да ново тројство – наука, технологија и уметност – диктирају даље кораке. А у тим корацима постоји чудна ситуација да хуманистика само преко уметности може да дође до одређених информација и да да свој суд. Таквим ставом ви немате критичку мисао него доношење одлуке у другом кругу, када је већ касно. Другим речима, проблем данашњег друштва крије се у томе што се хуманистика ништа не пита, него се питају новац и проток капитала. Зато је уметност једна од последњих брана да не завршимо у дистопији.
Рад Светлосни ток Предрага Терзића један је од девет одабраних радова на регионалном art+science конкурсу у оквиру FASIH пројекта (Future Art Science Industrial Heritage), посвећеног ревитализацији и очувању индустријског наслеђа. ФАСИХ изложба биће отворена за публику 22. маја на три локације – у Београду (Музеј науке и технике), Ријеци (Вјећница Академије примијењених умјетности у Ријеци) и Трбовљу (Делавски дом).
