Када је крајем 19. века омогућен пренос електричне енергије на даљину, многи градови су започели модернизацију јавне расвете. У Београду је то питање покренуто 1884. године. После вишегодишњих дискусија о томе коју врсту осветљења изабрати – гасно или електрично, Општина вароши Београда је 1891. године донела одлуку о осветљавању града електричном енергијом. На Дорћолу, на земљишту које се налази у данашњој Добрачиној улици 51, изграђена је електрична централа која је уједно била и прва јавна централа за производњу електричне енергије у Краљевини Србији. У рад је пуштена 23. септембра (5. октобра по новом календару) 1893. године. Произведена електрична енергија служила је за напајање јавног и кућног осветљења, а од 1894. и за погон трамваја. До Првог светског рата Централа је производила три и по пута више електричне енергије од укупне производње осталих електричних централа у Србији. Све до 1924. године, била је једина централа у Београду за производњу електричне енергије за јавне потребе. Са развојем индустрије, урбанизацијом, порастом јавних и приватних потреба становника Београда, капацитет производње се континуирано повећавао, те је 1928. године Централа добила и нову зграду у којој се данас налази Музеј науке и технике. У њој је радила до 1932. године, када је пуштена у рад нова термоелектрана Снага и светлост.